Joga u Beogradu
Strunjače od slame
ili, kako je sve počelo…..
Sećam se toga odlično. Sećam se atmosfere sobe u kojoj su bile postavljene, sećam se osećaja pri dodiru materijala od koga su bile napravljene. Sećam se i zvuka koji se čuo kad bih se bacila na njih.
Bila sam mala. Imala sam možda pet, šest godina. Moja baba- tetka Sofija živela je u toj kući, sama i vesela. Mama i ja bismo dolazile vikendom, da budemo srećne. Ona bi nam kuvala, pravila kolače, zasmejavala nas, mami govorila: “Odmori se , Mika, zaslužila si. Ja ću se zabaviti s malom.”
Onda bismo se igrale “magaraca”, igre kartama i nekako bih uvek ja pobedjivala. Bila sam neizmerno srećna zbog toga. Baba Sofija bi tada pričala kako ću, kada umre, da joj dodjem na grob i kažem: ”Evo došla sam kod moje babe-magarac”. Baš tako bi rekla. A ja sam je molila da to ne priča i molila da nikad ne umre.
Onda bi došlo vreme da ona kuva ili pravi kolače, ili da ugosti komšinice ili da čeprkne nesto po bašti. Tada bih ja otišla u spavaću sobu i svukla s kreveta dve slamarice kao najveće blago. One bi tresnule na pod a ja bih ih uredno sastavila i počinjala neku svoju izmišljenu, čarobnu igru.
Platno kojim je bila obložena ta nabijena slama bilo je nešto najprijatnije što sam ikad dotakla: mekano a ipak jako, skoro nepoderivo. Bilo je melirano braon i bele kafe bojom. Dezen – neki krupni cvetovi.
Legla bih prvo na ledja, stavila ruke do tela i gledala pravo u okrugli beli luster s nekim čudnim šarama. Ličio mi je na malu svetleću planetu.Onda bih prebacila noge preko glave, savila ih u kolenima, skoro dodirujući uši i uživala u tom položaju u kome mi se srce skoro nije čulo. Zamišljala sam da je vreme stalo i da će taj trenutak večno ostati: baba u susednoj sobi koja pravi kolače, mama koja čita neki časopis i glasno se smeje.
Onda bih vratila noge i radila “trbušnjake”. Boban iz komšiluka, stariji četiri godine od mene, rekao mi je da je jako važno da ih što više uradim. Može biti da sam ih uradila desetak, možda i dvadeset i onda bih sva zajapurena opet legla na pod. Podigla bih jednu nogu uvis i zurila u drugi prst, pitajući se zašto li je toliko duži od palca? Uvek sam se to pitala. Čula sam jednom babu kako kaže: ”Biće glavna u kući, ima duži drugi prst od palca.”
Digla bih onda drugu, pa onda obe noge.
Svidjale su mi se moje noge u tom položaju.
Spustivši ih, okrenula bih se i zakotrljala na jednu pa na drugu stranu. Pa bih legla na stomak. Zažmurila bih, okrećući glavu na obraz. Zamišljala bih more gde sam išla s mamom preko leta. -Aaaaah, kako je lepo! -,mislila sam u sebi.
Onda bih uzela “Zabavnik” s natkasne koja je stajala odmah tu, do strunjača i čitala ono što sam umela…
U nekom trenutku bi se začuo babin glas: ”Mika, pa šta ona radi, ju vidi je kako se ona zabavlja, sunce baba-Sofijino, kako je dobra. Evo, sad će kolači, mala moja.”
I stvarno, donela bi mi i kolače, pitu sa makom, tu na strunjače, pored “Zabavnika”.
To je bio moj mali svet.
Pročitajte još...
